x button that closes the pop-up window

Prijavi se na Newsletter

Prijavi se i budi uvek u toku sa svim mojim budućim blog objavama, programima i radionicama.

Nazad na Blog
A star icon with black outline and white fill.A star icon with black outline and white fill.
Prenatalna i perinatalna psihologija

Bebe se ne rađaju spremne za 21. vek

faceless-mother-with-naked-baby-infant-holding-mommy-s-finger-mum-spending-time-with-her-tiny-child-light-background
Autor Bloga
dr Vanja Kurjakov
Datum objave
22. Mart 2025.

Najveća nerazumevanja i nepoverenja između roditelja i beba javljaju se jer ne prihvatamo jednostavnu, ali suštinsku činjenicu: bebe dolaze na svet sa fiziologijom i

mozgom koji nisu prilagođeni savremenom društvu.

One ne razumeju satnice, društvene norme, trendove roditeljstva niti očekivanja okoline.

One dolaze sa drevnim, instinktivnim programom za preživljavanje, koji funkcioniše isto kao i pre nekoliko hiljada godina.

Bebe očekuju sigurnost, blizinu i povezanost – i to se nije promenilo.

Promenio se samo svet oko nas.

Imamo:


-krevetiće umesto stalnog kontakta,


-rasporede umesto instinkta,


-pravila stručnjaka umesto maminog osećaja,


-cilj osamostaljivanja umesto bliskosti i povezanosti.

Moderno društvo forsira “nezavisno” spavanje, samoumirivanje i uobročavanje kao ideale, uz tabele napredovanja, procente i merenja, ostavljajući roditelje u strahu da

nisu dovoljno dobri ako ne ispune te ciljeve.

Ali istina je:


Niti ste vi loši roditelji, niti je vaša beba “pokvarena” ili “prezahtevna.”

Istina je da bebe nisu dizajnirane da budu same.

Neurobiologija bliskosti: Šta bebe zaista očekuju?

Mozak novorođenčeta je nezreo i neregulisan.

Beba ne dolazi na svet sa sposobnošću da se sama umiri, nosi sa stresom ili se prilagodi spoljašnjim zahtevima.

Njeno jedino “oružje” je – roditeljska blizina.

Kada beba plače, njen nervni sistem šalje signal za pomoć.

Ako je podignemo, zagrlimo i nežno umirimo, aktiviramo njen parasimpatički nervni sistem, smanjujući stres i gradeći osnovu za zdravu emocionalnu regulaciju.

Ali ako je ignorišemo, forsiramo samoumirivanje ili ostavimo da se sama nosi sa stresom, njen organizam ostaje u stanju visokog kortizola ( hormona stresa).

Učestali stres u ranom detinjstvu može oblikovati mozak na način koji otežava buduće nošenje sa emocijama, anksioznostima i povezivanjem s drugima.

Bebe ne manipulišu – one preživljavaju.

Kako smo došli do tačke da verujemo u “nezavisnost” beba?

Savremeno društvo postavlja roditeljima nerealan teret:


-Da budu smireni, kompetentni i da prate pravila.


-Da deca što pre spavaju sama, jedu po satu, budu „dobra” i „ne zahtevaju previše pažnje.”


-Da što pre „nauče” da ne zavise od roditelja.

Ali bebin razvoj nije u skladu sa tim očekivanjima.

Bebe su biološki predodređene da budu u kontaktu, nošene, dojile na zahtev, spavale uz roditelje i bile umirene kontaktom.

One nisu napravljene za svet u kojem je roditeljska dostupnost ograničena na tačno određene sate i prostore.

Hajde da vratimo roditeljstvo sebi

Roditeljstvo ne mora da bude trka sa očekivanjima, normama i pritiscima društva.


Možemo sebi dozvoliti da slušamo bebu – i sebe.


Možemo stvoriti prostor za nežnost i povezanost,
umesto za strepnju da nešto radimo „pogrešno.”

Bebe nisu stvorene za 21. vek.

Ali su stvorene za nas.

I možda je vreme da se i mi podsetimo da smo stvoreni za njih.