Najveća nerazumevanja i nepoverenja između roditelja i beba javljaju se jer ne prihvatamo jednostavnu, ali suštinsku činjenicu: bebe dolaze na svet sa fiziologijom i
mozgom koji nisu prilagođeni savremenom društvu.
One ne razumeju satnice, društvene norme, trendove roditeljstva niti očekivanja okoline.
One dolaze sa drevnim, instinktivnim programom za preživljavanje, koji funkcioniše isto kao i pre nekoliko hiljada godina.
Bebe očekuju sigurnost, blizinu i povezanost – i to se nije promenilo.
Promenio se samo svet oko nas.
Imamo:
-krevetiće umesto stalnog kontakta,
-rasporede umesto instinkta,
-pravila stručnjaka umesto maminog osećaja,
-cilj osamostaljivanja umesto bliskosti i povezanosti.
Moderno društvo forsira “nezavisno” spavanje, samoumirivanje i uobročavanje kao ideale, uz tabele napredovanja, procente i merenja, ostavljajući roditelje u strahu da
nisu dovoljno dobri ako ne ispune te ciljeve.
Ali istina je:
Niti ste vi loši roditelji, niti je vaša beba “pokvarena” ili “prezahtevna.”
Istina je da bebe nisu dizajnirane da budu same.
Neurobiologija bliskosti: Šta bebe zaista očekuju?
Mozak novorođenčeta je nezreo i neregulisan.
Beba ne dolazi na svet sa sposobnošću da se sama umiri, nosi sa stresom ili se prilagodi spoljašnjim zahtevima.
Njeno jedino “oružje” je – roditeljska blizina.
Kada beba plače, njen nervni sistem šalje signal za pomoć.
Ako je podignemo, zagrlimo i nežno umirimo, aktiviramo njen parasimpatički nervni sistem, smanjujući stres i gradeći osnovu za zdravu emocionalnu regulaciju.
Ali ako je ignorišemo, forsiramo samoumirivanje ili ostavimo da se sama nosi sa stresom, njen organizam ostaje u stanju visokog kortizola ( hormona stresa).
Učestali stres u ranom detinjstvu može oblikovati mozak na način koji otežava buduće nošenje sa emocijama, anksioznostima i povezivanjem s drugima.
Bebe ne manipulišu – one preživljavaju.
Kako smo došli do tačke da verujemo u “nezavisnost” beba?
Savremeno društvo postavlja roditeljima nerealan teret:
-Da budu smireni, kompetentni i da prate pravila.
-Da deca što pre spavaju sama, jedu po satu, budu „dobra” i „ne zahtevaju previše pažnje.”
-Da što pre „nauče” da ne zavise od roditelja.
Ali bebin razvoj nije u skladu sa tim očekivanjima.
Bebe su biološki predodređene da budu u kontaktu, nošene, dojile na zahtev, spavale uz roditelje i bile umirene kontaktom.
One nisu napravljene za svet u kojem je roditeljska dostupnost ograničena na tačno određene sate i prostore.
Hajde da vratimo roditeljstvo sebi
Roditeljstvo ne mora da bude trka sa očekivanjima, normama i pritiscima društva.
Možemo sebi dozvoliti da slušamo bebu – i sebe.
Možemo stvoriti prostor za nežnost i povezanost, umesto za strepnju da nešto radimo „pogrešno.”
Bebe nisu stvorene za 21. vek.
Ali su stvorene za nas.
I možda je vreme da se i mi podsetimo da smo stvoreni za njih.
.png)