Egzogestacija

Danas nešto lepo i važno.

Znaš koliko naglašavam pojam egzogestacije.

Za one koji ne znaju, objasniću kratko.

‍

U sisarskom svetu mladunče dolazi na svet kada je spremno da stane na noge, prati majku i kreće se.

Ljudsko mladunče se rađa ranije od toga jer se čovek u evoluciji podigao na dve noge i karlica je postala strma i uža.

Da bi uopšte moglo da se rodi, rađa se mnogo pre razvije funkcije tela koje razvijaju drugi sisari na rođenju.

Zato je ljudsko mladunče najranjivije među sisarima.

Stoga se trudnoća nastavlja na maminom telu nakon perioda u maminom telu.

To se zove egzogestacija (egzo- spolja, gestacija- sazrevanje).

Mi ih posmatramo kao dva, potpuno pogrešno. Ljudi, porodica, zdravstvo.

Priroda nije to imala na umu.

Ono što je priroda predvidela je dijada- mama i beba i dalje zajedno kao jedan organizam, do 21 mesec.

‍

Tu dolazimo do poente - čuvenog narativa " Samo neka je bebi dobro, nema veze kako je meni."

Vidi, to ne može.

To je suštinski neodrživo iako naizgled možemo biti zavarani.

Bebi ne može da bude dobro ako tebi nije. Možda imaš privid toga, jer se beba adaptira.

Ali suštinski, nije joj dobro.

To bi bilo kao da kažeš, ma okej, odsecite mi noge, hodaću na rukama.

Izvadite mi oči, izoštriće mi se sluh.

‍

Recimo da ne spavaš da bi beba spavala.

Tada si anksiozna i iscrpljena, beba te doživljava tako i preslikava to u svoju srž, jer sebe i tebe ne odvaja.

Hormonski, neurološki, bihejvoralno.

Duboko o ovim procesima pričamo u Savetovalištu.

"Nisi u pravu", reći ćeš, "beba je nasmejana i srećna".

Jeste, jer se prilagođava.

Deca su rođenjem egocentrična, imaju utisak da je sve u vezi sa njima, da sve što se dešava ima uzrok u njima.

Tako tvoju iscrpljenost beba tumači kao signal da treba da ti pomogne.

Tada je ona srećna i zadovoljna, ne bi li bila i ti.

Ona bira povezanost sa tobom ( i uvek će!) po cenu autentičnosti.

‍

Recimo da ne jedeš da bi ona jela, jer se izmlazaš u krug i ne zadovoljavaš svoje osnovne potrebe.

Tada se hormoni stresa pojačano luče ( i u mleko) i njima prenosimo hormonske poruke, mnogo važnije nego verbalne.

Zar nije važno da beba dobija mamino mleko?!, reći ćeš.

‍

Ako pati mama, pati i beba.

I obrnuto. Veoma je jednostavno jer je neodvojivo.

‍

Ovo, sa druge strane, nije rečeno u kontekstu "opasulji se, mama!"

Apsolutno ne!

‍

Kada bismo svesno, na kognitivnom nivou i voljno, birali svoja stanja i raspoloženja, niko ne bi dobrovoljno izabrao anksioznost, uznemirenost, nesanicu i iscrpljenost, zar ne?!

Stvar je o tome što su ovi procesi nesvesni, daleko od onoga "pokušavam, trudim se".

‍

Zato ti je potrebna podrška a ne prazne priče " Ti moraš da, trebaš da...šta sve ne..."

Nađi je ovde među drugim mamama koje ovakve priče muče.

Zaista, nisi sama, draga mama.