Pre neki dan me je jedna mama pitala, veoma uvređeno, zašto se na moj prvi pregled toliko čeka, kao da sam univerzitetski profesor, i zašto, kada sam toliko “stručna”
nemam, u najmanju ruku, doktorat da se njime pohvalim.
Koncept kako ja zamišljam lečenje drugačiji je.
Da se razumemo, medicina nam je NEOPHODNA.
Ne možemo nekome ko je slomio nogu, doživeo infarkt ili epileptični napad reći “ Oh, pričajte mi o svom bolu.”
Moramo reagovati odmah i bez greške.
Neophodno je da se poseduje medicinsko znanje i da se ono stalno usavršava.
Međutim, u pedijatriji, stvari su malo drugačije.
Ne mislim na akutne infekcije ili hitna stanja, operacije i specifične procedure.
Sa rođenjem bebe rađaju se roditelji.
Dok beba na svet dolazi prilično samopouzdano, sa mamama je situacija često drugačija.
Mama sumnja, mama najviše sumnja u sebe.
Doživljava mnogo različitih osećanja u isto vreme što ume da bude veoma zbunjujuće.
Evolutivno, to nije bilo tako, no savremeno doba je ovo donelo praveći DISKONEKCIJU majke od njene suštine.
To JE trauma. Diskonekcija od sopstvenog instinkta je trauma majke.
Tata, pak, prvi put vidi svoju suprugu u ovakvim okolnostima, i nije mu svejedno.
Dinamika se polako pomera i menja. Podložna je oscilacijama.
A medicina i društvo, nisu puno pomogli, oni su zapravo napravili scenario za ovu primarnu traumu majke: “Jao, mama, pa mora da plače, beba je!”
“ Mislili ste da je lako biti roditelj?!”, “ Slušaj šta ti kažem, ti si luda od hormona!”, “ Odgajila sam ih dvoje/troje..valjda ja znam šta je bolje”. “ Ma da, samo ti imaš dete!”
Tu je sam početak porodice.
Jedan veoma, veoma ranjiv period.
Ako validiramo mamina osećanja i uverimo je u ispravnost njene intuicije, ili opravdanost njenog straha ( jer da nije bilo straha teško da bi opstala ljudska vrsta), ona
počinje da se oseća snažnije i hrabrije.
Pa ipak, validacija osećanja sama po sebi nije dovoljna.
Kada je neko uplašen, svakako će mu značiti da prepoznamo njegov strah umesto da okrećemo glavu ili taj isti strah ismevamo, ali to je samo deo priče.
Ako se zaustavimo tu, nema dalje akcije.
Moramo da je pokrenemo da (po)veruje sebi i preduzme dalje korake.
Neophodna joj je podrška na tom putu.
Na samom početku, hranjenje bebe i prepoznavanje bebinih znakova jeste stvaranje ODNOSA, a ne puko merenje grama u nekom vremenskom periodu, gde ne dobija
etiketu samo beba, nego i mama, pre svega.
A onda se na tu istu mamu saspe težina celog sveta.
Ona smo svi- Vi, ja, moja komšinica, žena u Japanu na 8.spratu solitera, nevažno.
Jer beli mantil je često kostim, deluje kao neprobojni štit iza koga može a i ne mora da se nalazi zrela i zdrava ličnost.
Tu nikakve garancije nema.
Odnos rane sigurne privrženosti, razumevanje istog i podsticanje suštinski su važni za sve što će se kasnije dešavati.
Kada uključimo celu porodicu u interakciju sa bebom tokom posete, a ne zauzmemo stav “ odstupite da vidite kako stručnjak radi”, svi učestvujemo, svi smo posmatrači
okupljeni oko bića koje nas povezuje.
Primetićemo da će beba reagovati na mamino samopouzdanje. Tata će pratiti.
A potom i okolina.
Rana trauma isparava jer se i telo majke, ono koje je zapamtilo ono što je sećanje potisnulo, oporavljneo. Vraćena mu je moć.
Mama će se zauzimati za svoje dete, pratiti bebu a ne satnice, savete i mililitre, a samim tim beba će cvetati.
Kako reče jednom moja dobra prijateljica “ Ništa nije jednosmerno”; tako će cvetati i cela porodica.
Žena, mama, imaće saveznika, osobu od poverenja, koja joj je podrška i uporište, a ona sama postaje sve to svom detetu i svojoj porodici.
Odnosi postaju podržavajući.
Dete raste samopouzdano.
Mama i tata sigurni u svoje roditeljske kompetencije.
Akutne pojave u smislu bolesti prepoznaju se i brzo rešavaju, saradnjom.
Ući na ovaj način u jednu porodicu je privilegija samo po sebi i ne smemo je potceniti.
Ovaj odnos oslobođen je gordosti, ega i titula.
On je pre svega ljudski.
Za mene je takav odnos veoma svečan.
Zato način na koji sam na medicinskom fakultetu i na specijalizaciji učena, nije moj način.
Zahvalna sam na znanju, pak.
Moj način je empatično saosećanje uz preciznu stručnost.
Ovakav pristup utiče na sve segmente života jedne porodice.
Od polaska u kolektiv, do polaska u školu, pa svega dalje.
Od otpornosti deteta do dolaska novih članova porodice.
Osnažena majka, podržan otac, rezilijentno dete.
To je pristup koji biram.
I ne znam ja sve, da se razumemo 🙂
Ali znam ko zna!
I neprestano se usavršavam ne bih li znala što više 🙂
Stoga, dela govore o nama, i osećaji koji izazivamo u drugima. To ne piše na diplomama.
To je moja integrativna pedijatrija.
Pogledajte na ovom sajtu na koje sve načine možemo raditi.
Radujem vam se, od srca vam se radujem.
