Bebe se oslanjaju na instinkt i reflekse u prvim danima nakon porođaja.
Njihova tela i mozgovi su programirani da traže kontakt, da sisaju, da budu na sigurnom mestu gde osećaju toplotu i otkucaje srca roditelja.
Problem sa pristupom internetu, beskrajnim forumima i nebrojenim savetima jeste što roditelji vide šta druge bebe ili porodice rade i odmah pomisle da nešto nije u redu
sa njima ili njihovim detetom.
Ali u tom poređenju se gubi suština – bebe nisu programirane za univerzalni priručnik, već za individualnu povezanost sa svojim roditeljima.
Različiti načini hranjenja – različite realnosti
Direktno dojenje, hranjenje majčinim mlekom iz flašice ili šolje i hranjenje adaptiranom formulom funkcionišu na različite načine.
Svaki od njih ima svoju biologiju, svoju nauku, svoj ritam.
Ali kada ih posmatrate jedan pored drugog, može izgledati kao da nešto ne funkcioniše kako treba.
Informacije koje važe za jedno ne moraju biti korisne za drugo – i upravo tu nastaje konfuzija.
Dojene bebe često provode više vremena na dojci nego bebe koje se hrane na flašicu.
One uzimaju manje, ali češće obroke. To nije znak da majka nema dovoljno mleka – to je normalna biologija dojenja.
Mnoge dojene bebe se hrane noću, ponekad i do godinu dana, i to nije „loša navika” već pomoć u regulaciji hormona koji održavaju proizvodnju mleka.
Njihova tela nisu podešena na koncepte „prespavati noć” ili „imati fiksne obroke”.
Kapacitet dojki za skladištenje mleka nije beskonačan. Većina žena neće moći da proizvede i zadrži više od 90-150 ml mleka u jednom podoju.
Ali kada pogledate preporuke za hranjenje flašicom, videćete brojeve od 180-240 ml po obroku.
Za bebe koje piju adaptirano mleko, ovo je moguće. Za dojenje – nije ni potrebno, ni prirodno.
I onda dolazimo do problema – šta se dešava kada roditelji ove dve realnosti uporede?
Dojenje nije problem – ali pritisak i očekivanja jesu
Ne možete prisiliti bebu da se prikači na dojku. Ali možete sa flašicom.
Možete joj ponuditi cuclu, lagano joj pritisnuti dudu na nepce i podstaći refleks sisanja. I beba će jesti.
I onda roditelj pomisli:
„Aha! Gladna je bila! Nije htela da sisa jer nemam dovoljno mleka!”
A šta ako nije bila gladna?
Šta ako je samo aktiviran refleks sisanja – a ne instinkt hranjenja?
U tom trenutku, industrija formule ima savršeno rešenje:
„Mama nema dovoljno mleka.”
„Beba bolje jede na flašicu.”
„Hajde da povećamo količinu i uobročimo bebu.”
I tako, umesto da pratimo biologiju, mi se okrećemo tabelama, satima i mililitrima.
Ali bebe nisu programirane za te brojeve.
One ne razmišljaju u mililitrima, minutima i procentima – one prate osećaj sigurnosti i povezanosti.
Znakovi gladi ili nešto drugo?
Jedan od najvećih izazova ranog roditeljstva jeste razlikovati bebine signale.
Bebe ne plaču samo kada su gladne. One plaču i kada su:
- Premorene
- Previše stimulisane
- U potrazi za bliskošću
- U fazi razvoja kada im treba više kontakta
A ako svaki signal tumačimo kao „gladan je!”, rizikujemo da:
- Nudimo hranu kada joj nije potrebna
- Ignorišemo pravu potrebu – utehu, san, smanjenje stimulacije
- Ometamo bebin prirodni ritam i instinkte
- Frustriramo bebu još više
Vreme je da poverujemo bebama, a ne aplikacijama i forumima
Bebe dolaze na svet sa sopstvenim ritmom.
One ne znaju šta piše na forumima, šta preporučuje neki poznati pedijatar na Instagramu ili koje su nove smernice za
uspavljivanje.
One znaju samo jedno – ko su njihovi roditelji i kako da od njih dobiju sigurnost i regulaciju.
Ako vas vaša beba traži – to nije zato što ste je „navikli na ruke.”
Ako često sisa – to nije zato što „nema dovoljno mleka.”
Ako se budi noću – to nije zato što ste nešto pogrešno uradili.
To je zato što je biološki programirana da se oslanja na vas.
A na nama je da biramo – hoćemo li joj verovati ili ćemo joj pokušati „ispraviti” instinkte?
