Često me pitate za popularne treninge spavanja i želite da ih prodiskutujem.
Ovaj tekst ne bavi se prozorima budnosti niti prilagođvanju okoline za san, bavi se "treningom spavanja" gde bebu "učimo" da se samoumiruje i sama zaspi.
Da počnemo od toga da oni nikada ne bi postojali da nas neko nije ubedio da bebe treba da "budu nezavisne", " da se same umiruju", " da nauče da budu samostalne" i da
ćemo ih bliskošću baš pokvariti.
Ja ne znam ko je srušio prvi domino i odlučio da deca i roditelji treba da budu razdvojeni, ali sigurno znam da proces egzogestacije traži svoje mesto nakon porođaja.
Egzogestacija odnosi se na period kada se sazrevanje ljudskog mladunčeta, nejbespomoćnijeg u sisarskom svetu, odvja na maminom telu, dok se do tada odvijao u
maminom telu.
Beba i mama su jedno i dalje, uprkos onome što nas primoravaju da radimo - rano razdvajanje.
Ubeđuju nas da je tako najbolje.
Svi se slažemo da treba da postoji zlatni sat, ali kada dođemo kući kao da smo to malo zaboravili, jer nam se nameću pravila i zastrašivanja.
Svakako da je sve više samosvesnijih roditelja koji ovim praksama ne pridaju značaj, no i dalje je veliki broj onih koji veruju u to da beba "mora da se istrenira" i da "ako
jednom uđe u krevet, nikada neće izaći."
Kao roditelj, mogu da vam kažem da je poslednje, ali i sve gore citirano, apsolutna neistina.
Zamislite bebu u krevetiću, potpuno samu i bespomoćnu u prostoru koji njoj deluje nepregledan.
Ona zove, plače, jer ne zna kako drugačije, ali mama ne dolazi.
Nema je. Ne dolazi niko.
Drugi je scenario, koji se uveliko savetuje, da mama dođe, beba se taman poraduje, želi da se žali mami , da bude utešena, ali mama kaže “ Tu sam, spavaj” i izađe iz
sobe.
I tako nekoliko puta.
Ključna stvar u ovoj priči, iako deluje blaže od prethodne varijante, je da beba nema osećaj prostora, niti može da predvidi da će se mama vratiti.
Ona samo zna da nema nikoga ko će odgovoriti na njene potrebe.
U oba slučaja, beba mora da očuva svoj život po svaku cenu.
Mi odrasli mislimo da je “ naučila” i zaspala, a beba je zapravo otišla u shut down mod. Zaledila se da ne oseća.
Ona je otišla u stanje gde je ušla u reakciju zamrzavanja i čini se da spava.
Zapravo, ona uči žiot bez oslanjanja na druge.
Uči da niko neće doći kada bude plakala.
Uči da ne traži pomoć i da nema na koga da se osloni.
Ne uči ona to kao vi i ja, kao eto, kognitivno ja znam da kad plačem mama neće doći.
Njeno telo i nervni sistem to uče. To postaje obrazac po kom će se razvijati ličnost.
Posle ćemo reći da je neko "takav", i pitaćemo se da li mu možda pravimo "traumu" ( velika reč sa puno netačnih interpretacija) oko nečega oko čega negoduje, ali
zanemarujemo primarnu traumu - "kada sam dozivala, nije bilo nikoga".
Nauku o autonomnom nervnom sistemu brusim decenijama, i kada bi se svi treninzi spavanja samo malo oslonili na nju, ne bi više postojali.
Industrija je ipak velika i mora da ide napred- bela buka, jastuci, njihalice, nunalice, šta sve ne- samo da se desi primarno razdvajanje jer ono dalje ide u industrijalizaciju
detinjstva.
Budimo pametniji od toga! Naša deca nas trebaju!
Iskreno, malo me zabrine kada beba želi da spava sama; to nam govori o prenatalnom periodu i, umesto da se radujemo, valjalo bi da poradimo na povezivanju mame i
bebe.
I da, mi možemo da "treniramo" bespomoćno biće potpuno zavisno od nas u bilo čemu, i uspećemo, ali - po koju cenu!?
Kako da sve ovo uklopite, kako da razumete plač, kako da se pobrinete i za sebe i za bebu, i da zaista iskustvo roditeljstva bude transformativno?
Jedno od 22 poglavlja Savetovališta usmereno je ka ovoj temi.
Tu sam za vas.
Ovo je vaša sigurna zona.
.png)
