Znate šta su bicepsi?? Veliki mišići na rukama koji nam pomažu da nosimo teret.
Zamislite da oni ne vrše svoju funkciju, i da nosimo teret na malim prstima! Naše celo telo kompenzovalo bi taj nedostatak.
Ramena bi se povila, kičma bi trpela veliko opterećenje, trbušni i leđni mišići, a vrat bi bio napet i povijen ka napred.
Tako je sa telom kada jezik ne vrši svoju funkciju- drugi mišići je preuzimaju.
Zamislite sad da nam bicepsi "ne rade" i da nosimo teške kese na malim prstima uz stepenice- ne bismo stigli daleko, možda do prvog sprata, uz veliki napor.
"Kakve to sad ima veze sa sisanjem i hranjenjem?", pitate se vi, sasvim opravdano.
Zamislite da za nešto što nam treba za opstanak, naš aparat ne radi dobro?
Kao na primer, aparat koji čine jezik, vilica, usne, strukture vrata i stomaka a koji nam je neophodan za hranjenje ,a kasnije i za govor?!
Kada je to slučaj, čitavo telo bebe preuzima ove funkcije: ramena, vrat, ruke i noge, vilica i vilični zglob, mišići stomaka i leđa. To nazivamo kompenzacijom.
Sve te srukture nadomešćuju neadekvatnu funkciju jezika.
A mozak nema svest o tome da postoji veliki i snažan mišić koji treba da upotrebi da bi se bavio upravo ovim egzistencijalnim zadatkom.
Logično, nakon nekog vremena, ovi kompenzatorni mehanizmi se umaraju, i to se manifestuje na različite načine; od beskrajno dugog podoja, preko toga da čim bebi
izvadimo bradavicu iz usta-plače, do bebe koja često pušta dojku i plače od gladi.
Tu je i fenomen " Do... meseci sisao/la je lepo, i potom je sve krenulo nizbrdo, kao da je zaboravo/la da sisa!"
Negde je postojao momenat kada su se mišići umorili. Onda se na kratko oporave, i sve deluje kao da je opet u redu : " Dva dana nije hteo da vidi dojku ( ovo se često
opisuje kao "štrajk"), a onda je opet lepo sisao, sve do..."
Za to vreme, kompenzatorni mišići postaju napeti i bolni, pa se i postura bebe menja.
Upućuju nas na fizijatra, ali ni to nije dovoljno. Kratko imamo poboljšanje, ali, kao da nešto nedostaje...
Mislite li da onda treba samo da "popravljamo" jezik?! Svakako ne :)
Postoji jedna izreka " Sve možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš!" pa tako i naši kompenzatorni mehanizmi imaju svoj vek trajanja.
Daću vam još jedan primer: prvi put krenete da vežbate, i dok radite trbušnjake, "vučete" napred vratom umesto da koristite mišiće trbuha.
Vrat u jednom momentu jako zaboli, i odustajete do sledećeg treninga kada ponovo radite isto. Sve dok jednog dana ne dođe iskusan trener i vi se požalite da toliko dugo
već trenirate ali da na trbuhu nema rezultata, a i ne prijaju vam vežbe. Od bolova u vratu teško spavate, ne možete da se koncentrišete na posao, i sve vam postaje teško
i mučno.
On proceni kako vežbate i shvati koja kompenzacija je radila umesto onoga što je bio cilj, tako da krećete ispočetka, sada malo po malo učeći da koristite trbušne mišiće a
opustite vrat.
To je proces!!!
Postoji velika, ogromna razlika između vaše pozicije u ovom scenariju i bebine pozicije u oralnim restrikcijama.
Prvo, vi umete da kažete u čemu je problem, i da potražite pomoć.
Bebina usta, jezik i obrasci razvili su se u 6. nedelji nakon začeća, a gutanje je započelo u 12. nedelji nakon začeća! Beba jako dugo koristi kompenzatorne obrasce i nije
joj lako kada ne razumemo njene signale, a i kada počnemo da azumemo, potrebno je vremena i strpljenja da se novi obrasci uspostave.
Da bismo naučili jezik, vilicu i usne da povrate svoju funkciju u hijerarhiji koju imaju u hranjenju, treba da budemo svesni da problem postoji.
Potom da radimo sa celim telom. Učeći sve grupe mišića njihovoj funkciji.
Nema brzog rešenja, recept su strpljenje, istrajnost, doslednost, upornost. Čak i onda kada nije lako.
To nije lako za roditelja, jer pre mnogo godina, ja sam bila taj roditelj. Najpre bivamo osuđivani da previše zagledamo svoje dete i dramimo bespotrebno. Sledstveno tome,
počinjemo da sumnjamo u sebe i svoje kompetencije, a potom i u sopstveni zdrav razum.
Da bismo shvatili šta se zapravo dešava i kako da na to utičemo, neophodno je stručno vođstvo i konstantna podrška na ovom putu.
Zato je tu individualni program. Da svima bude lakše.
Mnogi roditellji nakon individualnog programa imaju utisak ( i ne vara ih) da znaju više od svojih pedijatara. I nisu daleko od istine!
Jer radeći sa bebom na tom nivou, i sa porodicom kao celinom, dolazimo do suštinske tačke- povezivanja na mnogo dubljem nivou, što je u današnje vreme još jedna
potcenjena vrednost.
.png)
